Пише: Никола Маловић

Двомиленијумски дуга наднаравна појава Благодатног огња у цркви Св. Гроба у Јерусалиму говори да времена има још. У тренутку стављања тачке на овај текст, аутор не зна да ли ће израелске власти да дозволе богослужење на Велику суботу у цркви Св. Гроба, али да ће на крају све да буде добро, у складу са православном есхатологијом, више је него извијесно

Има дана, оптимистичан је мото, а не само назив чувене кафане. Многи од нас – младе не рачунамо ли, јер се подразумијевају – живе у увјерењу да ће живота бити још, да ће дотећи однекуд, као мистериозна нафта, која би одавно требало да је пресахла, но земаљским венама тече и даље. Живот слиједи дивински алгоритам, па неки тако секунд прије смрти буду млади и здрави, док неки деценијама вуку смрт за рукав само да их спаси мука…

Народни приповједач је у Вуковој приповјеци “Усуд” покушао да објасни како је неко до конца сиромашан, други пак пребогат, један нема потомства, други га има да не зна шта ће…

Дијете је увијек на страни праведника, показују истраживања осовљена на примјерима из класичних цртаних филмова и промишљених игроказа, док је човјек са значком камиле и ушицом игле на реверу – увијек на страни vraga. То ће рећи да душа интуитивно зна за Бога, као што и човјек мора да осјети да је зарад задовољстава и моћи, у баш том тренутку, нужно прешао на страну таме.

Пазимо…

Опет се обресмо у рату, с тим да нам овога пута рат ваља замислити као неразмрсив чвор три есхатологије, јеврејске, хришћанске и исламске.

Есхатологија је систем религиозних учења о крају свијета и загробном животу, о судбини космоса и свега постојећег.

Зато Колективни запад не може да побиједи Иран, и не може да побиједи Русију, јер не схвата феномен и кодекс мученика, уграђен у два неједнака источна кода, али може да побиједи и Иран и Русију, ма не дај Боже, ако по ко зна који пут покаже да је конектован с онтолошким злом. Како?

Ако употријеби нуклеарну бомбу.

Русија се превише пута оклизнула на ратну кору од банане током мировних преговора. На исти је начин фасовао и Иран, што ће рећи да оно што је некада представљала неетичност блицкрига – изненадног напада без претходне објаве рата, данас јесу злочиначки напади током преговора.

Замислимо сада – огледа ради – неког нашег човјека, који се игром животних прилика и са наслијеђеним теретом атеизма обрео некрштен на мору, рецимо у Персијском заливу, Ормуском мореузу, Оманском заливу, или другог нашег човјека који се у неком од градова на Арабијском полуострву ухватио рукама за главу кад је схватио исто што и трећи наш човјек, у Израелу, да због ракета које данима гледа, тешко може да се комерцијалнјим летом врати у Србију и Црну Гору.

Смрт каткада вреба у кући, не чека да се пређе праг. Србин стога ваља да је окалемљен светосавском гранчицом, да је крштен.

Мало људи зна да сваки хришћанин може да крсти.

Истина, само у изузетним околностима.

Овај се наук посебно предавао у аманет бабицама, да знају шта им је чинити кад виде да новорођено дијете неће преживјети, па да не оде са овог свијета без духовне личне карте. Формула је проста, и гласи:

Крштва се слуга Божији (изговори се име), у име Оца (излије се вода по глави крштаваног), и Сина (ислије се вода) и Светога Духа (излије се вода). Амин. Уколико дијете преживи, упрошћено речено мора да га “докрсти” први рукоположени свештеник…

У доба једрењака, капетан је каткада био и свештеник, јер се живот, дакако, у биолошком смислу одвијао и када се унутар круга од 360° видјело само море, а било је и многих смрти. Као што памти рађање, море памти и сахране у плавим безданима.

Једна необична традиција која нема везе са хришћанством иако га пародира, преживјела је до данас и зове се крштење на мору. Тај је обред везан за прво прелажење екватора – те магичне црте која пругастоплаве неофите дијели од морских вукова што су већ прешли полутар и били “с оне стране” Земље.

Обред варира на бродовима западне цивилизације под чијом бандијером плове, но се увијек у лику онога који “крштава” појављује бог мора Посејдон, а заправо прерушени неки стари, искусни поморац. Он младим колегама, неријетко већ и официрима, даје симболичну дозволу за прелазак на “другу страну свијета”, на другу Земљину полулопту.

Свима крштенима морском екваторијалном водом додјељује се сертификат с посебним именом, па тако један поморац постане Lobster (Јастог), други White Shark (Бијела ајкула), и томе слично.

Крштење приликом првог преласка екватора понекад је прва свечаност, јер се младим поморцима тиме жели добродошлица у прави, заокружени свијет древне професије која чини да се Земља економски врти. Гесло свих морнара свијета гласи: Navigare necesse est, vivere non est nesesse – што ће рећи да се пловити мора, а да живјети и није нужно. Изрека се везује за војсковођу Помпеја у тренутку када је морнарима који су одбијали да по бурном мору исплове према Риму – објаснио поредак ствари. Да би се живот могао да одвија, пловити се мора, трговина смије да буде само непрекинута.

Шта да раде поморци ако наслуте да су ратови генерисани, не да би једна страна у рату побиједила другу, него да трговина стане, кад и глобални транспорт? Не бих рекао да множина помораца – морских упосленика одјевених у флуоресцентне комбинезоне налик затворским – уопште вјерује да поморска трговина може да стане, кад и глобални транспорт. Као да сви нису вакцинисани, или можда баш зато што јесу, листом вјерују да живимо у добу још једног од ратова, који ће проћи.

А неће, јер смо након два свјетска рата ушли у глобалну турбуленцију 2.0.

Ако је Доба од короне био психолошко-депопулизациони моментум 1.0, на наше се очи између рамазанског Бајрама, Ускрса и Васкрса 2026, родила спознаја да су нам шансе за мирно море – како гласи традиционални поморачки поздрав – све мање што таласи времена одмичу. Може ли се рат на блискоисточном мору и копну добити? Јевреји и хришћански ционисти лудо вјерују да може, у складу са њиховом есхатологијом.

На овом мјесту вриједи застати, ако ни због чега, а оно зато што двомиленијумски дуга наднаравна појава Благодатног огња у цркви Св. Гроба у Јерусалиму говори да времена има још. У тренутку стављања тачке на овај текст, аутор не зна да ли ће израелске власти да дозволе богослужење на Велику суботу у цркви Св. Гроба, али да ће на крају све да буде добро, у складу са православном есхатологијом, више је него извијесно.

(Извор: Печат)